Osnovna škola Siniše Glavaševića
| « Travanj 2024 » | ||||||
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 1 | 2 | 3 | 4 | 5 |
| 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 |
Већ осму годину за редом, ова културно-духовна манифестација у Вуковару посвећена је знаменитом српском песнику Бранку Радичевићу, под називом ''Бранкови дани у Вуковару''. Па су се тако, и овe годинe, деца и одрасли потрудили и увеличали славље. Програм, који је почињао у 16 часова у Адици, код храма Свете Петке, такође су увеличали чланови Вуковарског српског певачког друштва "Јавор", рецитатори Гиманзије и многи други.
Наградом ''Ружица Радичевић'' били су награђени најбољи литерарни радови, а наградом '''Мина Караџић'' најбољи ликовни радови. Те су тако, из наше школе изабрани најбољи радови, ученика Луке Николића(7.б), Саре Атлагић(5.ц) и Милице Ђукић(8.б). Оснивач и организатор манифестације "Бранкови дани у Вуковару" је други вуковарски парох, протојереј-ставрофор Јован Радивојевић. Манифетација је свечано затворена 5. октобра поред храма Свете Петке на Доброј води.
Милица Ђукић 8.б
Једног сунчаног дана сам се играла са пријатељицама на игралишту. Иза игралишта је била једна шумица. Била је мало чудна па сам је отишла проучавати и разгледати. Запела сам за огромну грану која је била у шуми. Упала сам у једну плитку рупу. Од шока сам заспала међу шушкавим лишћем. Ту почиње моја прича.
Пришла ми је једна девојка. Била је бледа, имала је плаве очи. Имала је помало фрћкасту дугу плаву косу. Носила је белу хаљину од свиле. Имала је црни руж на уснама. Око врата је имала огрлицу од белих бисера, а као привесак је имала златног цврчка. Била је мршава. Примила ме је за руку и повела са собом. Скакале смо по облацима, а дуга нам је служила као тобоган. Било је забавно. У једном тренутку ме је пољубила у образ и рекла: "Време је за растанак."
Пробудила сам се усред шуме. Пожурила сам се кући. Родитељи су спавали. Полако сам се попела горе у своју собу.
Сара Атлагић, 5.б
Живот ће нам свашта приредити и добре и лоше ствари. Често пута ћемо морати да бирамо лево или десно. Зато увек треба бити бистре и чисте главе и добро размислити о свему.
Када се суочимо са проблемом не смемо бити нервозни и све пустити да се само реши.Треба узети ствар у своје руке и борити се за себе. Увек треба имати своје ја и не допустити да нам други кроје судбину. Али наравно треба пазити да то "своје ја" не оде у кривом смеру, то јест да се не осилимо превише и то "своје ја" преценимо. Када нас неко задиркује и изазива, не ваља враћати истом мером или још горе, јер онда тому нема краја. Треба остати свој и не обазирати се на то јер ти та особа ништа не значи, као ни његове речи. Увек буди поуздан у себе јер ти најбоље знаш ко си и на шта си спреман. Не бој се ничега, нигде не посустај, али увек имај меру. Када те неко оговара и лаже о теби, прави се да не знаш за то и игнорирај га и не дозволи да те избаци из такта јер он то жели. Ако се превише нервираш, само њему помажеш. Ако га пребијеш показаћеш да ниси баш чиста и бистра ума, уместо да га удариш шаком у главу, удари га у срце својим делом - насмеј се и буди срећан, јер знаш да и даље имаш шачицу добрих другова који те воле и подржавају у свему, a за те лажне другове и непријатеље не мари, не значе ти ништа. Знај да у животу никад нећеш бити сам и када некад негде погрешиш ту ти је најјача помоћ на целоме свету, твоја породица која те никад неће оставити на цедилу. Често пута се мораш ослонити на друге, али онда допусти да се и други ослоне на тебе. Када имаш неки циљ труди се свим силама да до њега дођеш, дај све од себе да успеш. И ако једном дођеш до велике славе, не допусти да те она одврати од циља. Увек се труди да пре свега будеш добар човек, а онда остало.
Увек пази шта радиш, када и где, јер крива ствар у криво место и време може бити лоше за тебе.
Лука Николић, 7.б
КИШНИ ДАН
Када киша
градом прође,
јесен оде,
зима дође,
тужна песма
тада крене,
тужни су путови,
камење, стене...
Све је мокро
И дрвеће и стазе,
Шуми лишће
По ком људи газе.
Киша одесе
Осмехе са лица,
Плачу њива
И равница.
Само су кишобрани
Ведре боје,
Али и они
Жалосно стоје.
А кад киша
Мало јаче пада,
Нема ништа тужнијег
Од нашега града.
Никога онда
У парковима нема,
Та тмурна киша
Још тужнију слику спрема.
Још дубље и дубље
Тону људи,
У њима киша
Белику жалост буди.
Нема више
Ни мачке, ни мрава,
Баш у том тренутку
Срећа почиње да спава.
Милица Ђукић 8.б
Povratak |
Ispiši članak |
Pošalji prijatelju
]
.jpg)
.png)